Ханука поклони Јеврејском историјском музеју


Прича о празнику Ханука – који се прославља у знак победе над хеленистичким завојевачима предвођеним Антиохом ИВ Епифаном и поновног освећења јерусалимског храма – нигде се не помиње у Тори, већ у Првој и Другој књизи Макабејаца. Због тога се Ханука у погледу религиозности не може поредити са празницима попут Јом Кипура, Песаха и Рош Ашана. Историјски гледано Јевреји нису придавали велику пажњу овом празнику. Међутим, ако упитате како се данас прославља Ханука, готово сваки Јеврејин ће вам одмах листом одговорити да је обавезно паљење свећица на ханукији (осмокракој менори) свих осам дана празника, певање песме Маоз цур јешуати, конзумирање хране пржене на уљу (латкес и суфганијот/бурмуелос), играње са чигром (севивон/дреидел) и давање поклона деци. Све наведено, сем последњег, може се довести у везу са празником.
Али, пракса даривања за Хануку није сасвим непозната у јеврејској традицији. У Пољској у 17. веку настао је обичај давања новца (Ханука гелт) сиромашнима, не као милостиња, већ као чин милосрђа (цедака), како би они, уколико нису у могућности, купили свеће за празник и достојно га прославили. Других поколона није било. Нешто касније и деца су за празник почела да добијају ситни метални новац, који је пре свега био симбол првих искованих новчића у новој, слободној држави Хашмонејаца, а тек онда средство куповине. Тек почетком 20. века амерички Јевреји почели су да поклањају Ханука пакетиће својој деци попут оних које су хришћанска деца добијала за Божић. Тиме је убрзано почела претерана комерцијализација Хануке, не само на америчком континенту већ и у Европи, па и самом Израелу.
Јеврејски историјски музеј је на шести дан Хануке добио два, за уметничку збирку, изузетна поклона. Дародавци, наша сликарка Мирјана Лехнер Драгић и некадашњи председник Јеврејске општине Београд др Рака Леви, учинили су нам велику радост.
Од Мире, како је сви у заједници зовемо, добили смо рад под називом “Сећање на Тони Азриел“.

Слика, рађена комбинованом техником (акварел и акрилик) и настала 1987. у оквиру циклуса “Чипке моје тетка Ерне”, представља портрет прве председнице београдског Јеврејског женског друштва, основаног на сефардској Јалији 1874. Тема еманципације и важности јеврејске жене с краја 19. и у првој половини 20. века у патријархалној средини какав је Београд тада још увек био, није ретка у ликовном опусу Мирјане Лехнер Драгић. Подсећамо да је наш Музеј 2014, поводом прославе 140 година постојања Женске секције Јеврејске општине Београд, такође од Мире добио рад “Сећање”. Тај поклон није вредан само као уметничко дело, већ и историјско сведочанство о постојању изузетних жена у предратној београдској јеврејској заједници попут Нети Мунк, Паулине Лебл Албала и Јелене Демајо.
Други поклон који смо добили је скулптура познатог вајара Нандора Глида. Ово уметничко дело из 1955. представља фигуралну композицију Дијане, римске богиње лова, у пратњи два пса, и налазило се у власништву породице Рубен и Леви, која је од новембра 1944. живела у згради београдске синагоге.

У истом простору је дуги низ година Глид имао свој уметнички атеље. Ту су настала многа уметникова важна дела, између осталог и спомен-обележје страдалима у логору Дахау. Нандор Глид је светску славу стекао пре свега као аутор антифашистичких споменика, али никако мање важно место у историји уметности не представља његова портретна пластика и људска фигура. У разним форматима вајао је портрете и бисте својих пријатеља из јеврејске заједнице – Малу Раду (прим. аут. Радмилу Петровић), др Алберта Вајса, др. Марка Алкалаја, др Зорана Леветала, др Хинка Ледерера, др Соломона Адању, Обитељ Перера. Подсећања ради професор Глид је све до смрти 1997. предано учествовао у раду Јеврејског исторјског музеја као један од чланова Музејске комисије.
Поклоне су у име Музеја примиле Радмила Петровић, председница Музејске комисије, Војислава Радовановић, управница Јеврејског историјског музеја, и Барбара Панић, кустос. Овим путем се још једном захваљујемо Мири Лехнер Драгић и Раки Леви што су нашем Музеју поверили на чување ова вредна уметничка дела.

Оправдано поносни …

Један од пројеката нашег Музеја у 2019. години односио се на израду базе података о југословенским Јеврејима који су се организовано исељавали у Израел у периоду од 1948, када је формирана држава Израел, па до 1952/3 године. Пројекат носи назив “Истраживање и дигитализација докумената о исељавању југословенских Јевреја у Израел 1948 – 1952/3” и заснован је на архивској грађи нашег Музеја и Архива Југославије. У питању је сложен, компликован, и за наш Музеј веома амбициозан пројекат. Иницијатор и аутор овог пројекта, односно партнер нашем Музеју у реализацији, је мр Драган  Крсмановић, војни историчар и пуковник у пензији са којим смо већ много пута успешно сарађивали, а аутор сајта / базе података јеврејских исељеника из Југославије у Израел је програмер, госпођа Драгана Понорац.

У сарадњи са Заводом за проучавање културног развитка, у Београду, 16. децембра 2019. организовали смо свечано представљање овог пројекта. Одзив је био одличан, дошао је велики број посетилаца како из јеврејске заједнице, тако и из других установа. На овој свечаној презентацији учествовали су: Војислава Радовановић, директорка нашег Музеја, вођа пројекта Драган Крсмановић и ауторка сајта, односно базе података, Драгана Понорац, док је поздравни, уводни говор одржао наш домаћин, директор Завода, др Вук Вукићевић.

Поред троје наведених учесника у презентацији, остале чланове пројектног тима чинили су: Барбара Панић, кустос нашег Музеја, Милош Арсић, сарадник – истраживач, и сасвим волонтерски Бојан Зорић, колега историчар, који у нашем Музеју ради на једном другом, али сродном пројекту. Војислава Радовановић је представила публици поименце сваког члана пројектног тима, истакла њихове улоге, као и значај сâмог пројекта за рад нашег Музеја. Драган Крсмановић је одржао сажето, ефектно предавање о историјским и још више социолошким аспектима јеврејских исељавања из Југославије у Израел, а Драгана Понорац је практично приказала како је постављен сајт / база података у односу на званични сајт нашег Музеја, шта све садржи и како се користи. 

Свако је појединачно поздрављен аплаузом, да би се презентација завршила не само једним општим аплаузом, него и великим интересовањем публике за детаље који се односе на сајт о исељавању. Публика је постављала питања, давала предлоге, дискутовала, … Управо онако како и треба да се дешава приликом приказивања ове врсте стручног пројекта који, напомињемо, а рекли смо то и публици, заправо има могућност даљег развијања и допуњавања.

Изаражавамо велику захвалност Заводу за проучавање културног развитка на гостопримству и пријатељској подршци, као и Савезу јеврејских општина Србије који је финансирао наш пројекат.